Архетип, у српском језику схваћен као праобраз или пралик, философије у српском културном обрасцу има своје почетке већ у далекој прошлости наше писмености уопште. Тај Пралик описан у приповетци о Константину (Ћирилу) Философу, брату Методијевом, просветитељу Словена и једном од Светих Отаца Цркве јесте дубока поука о укорењености философије као једне духовне дисциплине у српском културном обрасцу. Видећемо у наредним редовима да је философија чак и више од тога и да значи много више за српску културу од само пуке духовне делатности.
И овај рад почећемо баш причом о Константину – Ћирилу Философу и о томе како је прихватање Философије било у случају овог за нас више него значајног просветитеља и духовног оца.
У првом делу приче описано је тајанствено сновиђење самога Константина још као
дечака.
“Кад је седам година било дечку (Константину), виде сан, и причајући оцу и матери рече, да стратег сабравши све девице нашег града рече мени: Изабери себи од њих коју хоћеш за подружје и за помоћ, супругу себи. А је сагледавши и смотривши све, видех једну најкраснију од свих лицем, која се блистала и украшену веома накитима златним и бисером и свом красотом. Њој беше име Софија то јест мудрост. Ту изабрах. Чувши речи ове, родитељи његови рекоше њему. …Реци мудрости: Сестра ми буди, а разборитост знаном себи створи, јер сија мудрост више од сунца. И ако је доведеш себи за подружје, то ћеш се од многа зла избавити помоћу ње.“
Следећи редови ове приче говоре о духовном успону Константина – Кирила и његовом позиву коме се одазвао, а то је подучавање философије .
Да Свети Кирил није само описан као учитељ мудрости, него као и неко ко и сам пише о мудрости говоре две његове песме: Слушајте, Словенски народе сав и По туђим земаљама и градовима ходећи. Он, наиме, у тим песмама не заобилази а да не помене Мудрост и даје поуку о Њој. Тако у првој песми каже да писмена тј. учење слова ко прими, том човеку Христос саопштва мудрост , а у другој песми обараћајући се Светом Димитрију Солунском као мудром Димитрију који пред престолом божјим стоји и молећи мудрог Димитрија да га спасе од тројезичне јереси , наглашава мудрост двоструко.
А двоструко се у овим записима осликава и Пралик Философије већ у случају Светога Кирила. Философија као мистично сновиђење, али и Философија као невероватна духовна способност самога Светога Кирила коме је она придодата у виду надимка. Али шта Философија (Мудрост) јесте у схватању српског културног обрасца? То ћемо у овом запису пробати да одгонетнемо.
Друга софиоцентрична личност, после светог Кирила, у српском културном обрасцу јесте, наравно, Свети Сава. Његов принос Философије толико је плодотворан да се претвара у једну врсту философије богомудрости. У својој Беседи о Правој Вери он све Божје слуге назива богомудрима , а у служби Светом Симеуну на два места Свети Сава користи појам: богомудри .
И тако је кроз читав српски Средњи Век Свети Сава духовно обликовао философске позиције српског културног обрасца, али то је учинио и кроз читаву српску историју утускујући богомудри дух у српску културу. Средњни Век философско – симболички доживљава свој врхунац кроз, опет један, надимак који се даје једном дворском писцу Светог Деспота Стефана Лазаревића, а то је наравно његов животописац, Константин Философ. Такође, епископ Марко Пећки назива у својој служби патријарха Јефрема истинске